Сахл Хашиш: приватни глисер до острва Оринџ, снорклинг и парасејлинг

Већина упознаје острво Оринџ стојећи уз ограду препуног излетничког брода, чекајући ред на мердевинама. Ви идете другим путем. Глисер у марини резервисан је само за вашу групу, и у тренутку када се одвежу конопци, обала почиње да се губи иза вас.

После двадесет минута вожње, мотор се гаси, а бука нестаје заједно с њим. Спуштате се преко ивице у воду толико бистру да труп чамца као да лебди ни на чему, а гребен се уздиже пред вама — папагај-рибе раде по коралу, јато ситних риба се отвара и затвара око ваших руку, морско дно се нагиње у дубље плаво. Време се тамо чудно понаша. Изроните, пређете на други гребен и на исти начин изгубите још пола сата.

Затим се навлачи појас, уже се одмотава, а море у којем сте малопре били отвара се испод вас — гребени на којима сте ронили, бела линија острва, ваш сопствени чамац, доле, као мала светла тачка. Већи део одмора тече по туђем сату: сати шведског стола, полазак аутобуса, брод који креће тек кад се укрца последњи путник. У ове неколико сати нема ни реда чекања ни дељења с другима.

На песак се враћате већ средином дана, док со суши на кожи, а већи део дана вам је још пред вама — то је тиха предност овог начина. Острво ипак добије свој сат и по, гребени своја два заустављања, небо својих десет минута. Оно што остаје у сећању јесте тренутак када је мотор утихнуо, а Црвено море постало потпуно тихо.